Kriza nije na vratima nego se već udobno smjestila u našim dnevnim boravcima, a njezin teret najviše osjećaju oni koji i u vremenima kada krize nema nemaju dovoljno. Razgovarali smo s Danilom Ćurčićem iz Inicijative A11 – neprofitne nestranačke i nevladine organizacije koja se bavi promocijom, unapređenjem i zaštitom ljudskih prava pripadnika/ca ranjivih, marginaliziranih i diskriminiranih grupa sa posebnim fokusom na socijalna i ekonomska prava u Srbiji.
Srbija je prošla kroz težak period od pada socijalizma naovamo. Osim prelaska na tržišnu ekonomiju, 90-e su obilježili ratovi i sankcije, a potom i liberalizacija nakon 2000. godine. Kakvo je stanje socijalnih i ekonomskih prava u Srbiji nakon tridesetogodišnje tranzicije? Koji su najveći izazovi?
Stanje je izuzetno loše jer je upravo pad socijalizma koji je praćen divljom, nikad dovršenom tranzicijom (tranzicijom u šta?) skoro pa u potpunosti izbrisao sve ideje o postojanju socijalne države. Tako umesto države koja će građanima omogućiti pristojan zdravstveni, obrazovni i sistem socijalne zaštite, priuštivo stanovanje i koja neće reklamirati Srbiju kao mesto za investicije parolama „visoko kvalifikovana i nisko plaćena radna snaga“ imamo potpunu negaciju socijalnih i ekonomskih prava koja dovodi do toga da se razgovori o njima svode na milostinju i nekakvu dobru volju vladara. Stanje najbolje ilustruje situacija koju smo imali prilike da vidimo pre par godina kada Dragan Marković Palma pred kamerama ide oko stola za kojim sede ljudi koji su socijalno i na svaki drugi način ugroženi, pa govori „dve hiljade za gospođu, sin da se sutra javi na posao“, „tri hiljade za gospodina i lekovi“ i slično. U toj situaciji on bukvalno milošću svojom odgovara na potrebe ljudi koji su svim tim tranzicijama, prilagođavanjima, merama štednje i privatizacijama osiromašeni do krajnjih granica.
Sa druge strane, izazovi se odnose i na dublje probleme koji se ne tiču samo stanja ekonomskih i socijalnih prava. Svih ovih godina prokockanih očekivanja građani su izgubili poverenje uopšte i u ideju da nešto može da se promeni, pa i u to da postoje nekakva ekonomska i socijalna, pa i druga ljudska prava koja im pripadaju i koja oni treba da zahtevaju. Uz to, ni institucije uglavnom ne rade svoj posao, a sva nam je vlast koncentrisana u jednoj političkoj partiji, ako ne i u jednom čoveku, koji se bavi pitanjima od fiskalizacije pijačnih tezgi, preko Kosova, dovlačenja investicija, pa sve do sporta, energetike i subvencija za kupovinu novih automobila za taksiste. Zbog svega toga je i došlo do potpune fragmentacije raznih borbi koja dodatno otežava pokušaje predlaganja alternativa i razgradnje ovog sistema.
Kako i u kojim okolnostima je nastala inicijativa A 11? Što je vas osobno potaklo da se bavite ovim problemima?
Inicijativa A 11 je nastala pre skoro 5 godina, iz potrebe grupe aktivista i pravnika i pravnica da se sistematičnije bavi rastućim nejednakostima i brojnim kršenjima ekonomskih i socijalnih prava najugroženijih ljudi u Srbiji. Tako se bavimo najviše problemima sa kojima se suočavaju Romi i Romkinje, osobe koje su usled sukoba raseljene sa Kosova, položajem beskućnika i svih onih koji se danas pre gledaju kao teret budžetu i neko kome mora da se plati socijalna pomoć, nego što se vide kao ljudi koje je ovo društvo izneverilo i koji su na ivici egzistencije upravo postupanjem države i različitim procesima rastakanja socijalne države. Nikog od nas u Inicijativi A 11 nikada nisu zanimali veliki pravnički koncepti i ideje koje ne uspevaju da odgovore na potrebe i da unaprede položaj onih koji su najugroženiji, zbog toga smo stalno „na terenu“ (u nedostatku boljeg izraza), i u konstantnom radu sa zajednicama koje zastupamo i čija prava štitimo. Svakodnevno uviđamo koliko je, uprkos televizijskim i drugim objavama o nekakvim uspesima Srbije, situacija potpuno drugačija – Srbija nije dobro mesto za život i s godinama postaje sve gore, posebno ako ste siromašni, imate drugu boju kože, prezivate se nezgodno ili ste percipirani kao neko ko vara sistem i živi od socijalne pomoći.
Inicijativa A 11 bavi se dokumentiranjem kršenja socijalnih i ekonomskih prava. Koje su društvene skupine danas u Srbiji najugroženije?
Brojne su grupe ugrožene u Srbiji, zapravo malo ko nije ugrožen. Naravno, uz Rome, korisnike socijalnih stanova, izbeglice i raseljene, tu su i osobe u situaciji beskućništva koje nemaju skoro nikakve sisteme podrške i brige od države, pa zavise od solidarnih građana, solidarnih kuhinja ili nekakvih projektnih aktivnosti nevladinih organizacija.
Sa druge strane, manje-više sve nas jedna plata deli od izbacivanja na ulicu, pokvaren bojler u stanu onemogućava da skrpite od početka do kraja meseca, a registracija automobila je ozbiljna finansijska konstrukcija. Uz to, imamo i rastuće cene zakupa stanova koje se sada pravdaju „dolaskom Rusa“, iako je stambena kriza decenijska pojava. Pri tom, sve što sam nabrojao su problemi nekakve srednje klase, ako je uopšte ima u Srbiji. Naravno, postoje i mnogo ekstremnije vrste ugroženosti i mi se u svom radu trudimo da radimo sa onim ljudima koji jesu najugroženiji, koji su skoro u potpunosti nevidljivi za sistem i koje sistem isključuje i diskriminiše na svakom koraku. Takvih ljudi je jako mnogo i to je dobra mera slike sveopšteg progresa koja nam se servira.
Pisali smo o slučaju Ling Long. Koje su zadnje vijesti iz te fabrike, kakvo je stanje? Što se generalno dešava sa radničkim pravima stranih radnika u Srbiji?
Zadnje vesti su da se desilo ono što smo očekivali, samo mnogo brže nego što smo očekivali. Posle otkrivanja slučaja koji se ticao radne eksploatacije vijetnamskih radnika, država naravno nije ništa uradila, opet se sve svelo na dobru volju poslodavca i na nekakvu privatnu sferu u koju država ne može i ne treba da se meša, a onda su izvođači prestali da plaćaju i druge radnike i dobavljače, pa je bilo i protesta domaćih radnika i kompanija koje su angažovane na izgradnji fabrike Linglong. Prema poslednjim informacijama, sada su radovi skoro skroz napušteni, radnici iz Vijetnama su vraćeni kućama i više ne rade na izgradnji fabrike i verovatno se čeka nova tura radnika koji će biti angažovani i vrlo verovatno opet eksploatisani da bi se sve nastavilo. Tako da je od najveće i najvažnije investicije u Banatu ceo proces dolaska Linglonga u Srbiju za sada spao na jedan običan fijasko koji je uključivao sumnjivo dobijanje dozvola, radnu eksploataciju radnika iz Vijetnama, obilne subvencije države i naravno, sva kršenja prava radnika koja smo dokumentovali – uz skrštene ruke nadležnih državnih organa.
Ovaj primer sa teškim kršenjima prava radnika iz Vijetnama koji su bili angažovani na izgradnji fabrike Linglong je, čini se, bio uvod u to kako bi sistem mogao da izgleda ubuduće. Dok domaći radnici odlaze ka Zapadu u potrazi za poslom, u Srbiju dolaze drugi radnici, mahom sa istoka koji su ovde radno eksploatisani i u potpuno prekarnom položaju. Sve je više tih radnika, a ono što posebno zabrinjava je to što nema nikakvog govora o unapređenju zaštite njihovih prava i uspostavljanju mehanizama da se Linglong nikada više ne dogodi. Odnosno, čini se da smo trgovali rastom BDP-a, pa da nam odgovara da nam ti radnici doprinose rastu BDP-a jer je sve podređeno tom nekakvom razvoju.
Čini se da pandemija polako završava. Početkom 2020. u prvom lockdownu vidjeli smo da je država umirovljenicima poprilično ograničila kretanje. S kakvim su se problemima stariji sugrađani susreli tijekom ostatka pandemije?
Srbija se uz obilatu javnu potrošnju za koju se zaduživala, zapravo dobro izblamirala time kako je upravljala krizom i kako se postavila u celom tom slučaju. Stariji sugrađani bili su zatvoreni danima, uspostavljani su nekakvi mehanizmi da oni mogu zorom da idu u nabavke, a sve pod krinkom priče o nekakvoj zaštiti. Mere su bile apsolutno neproporcionalne rizicima koje je nosila pandemija, i to se najbolje videlo na položaju najstarijih. Posle je, valjda da bi se iskupila, država organizovala da najstariji sugrađani dobiju vitamine, preko nekakve sporne nabavke od prijateljske kompanije, i tu je sve u potpunosti pokazalo koliki je slom institucija koje bi trebalo da se bave zaštitom najugroženijih i najslabijih u ovom društvu. Sad je situacija naravno potpuno drugačija, nemamo više skoro nikakve mere, ali je to što se desilo sa najstarijima za vreme pandemije i prvih državnih odgovora na nju, kako sa onima koji su bili u svojim kućama, tako i sa onima koji su bili u domovima za stare, potpuni slom svih mogućih vrednosti i načela na kojima se zasniva sistem brige o starima ili čak i sistem brige uopšteno.
Nadolazeća energetska kriza predstavlja egzistencijalnu opasnost za dobar dio stanovništva. Kakve mjere država donosi?
Nadolazeća energetska kriza je ozbiljan problem za mnoge građane, a država za sada rešava probleme time što nas upućuje da štedimo struju, nudi dodatne popuste za one koji smanjuju potrošnju i na sva zvona zvoni o tome kako treba da gasimo svetla i poklapamo šerpice kad kuvamo. Istovremeno, cene energenata koje najviše koriste najugroženiji i najsiromašniji za grejanje, a to su drva i ugalj, ne kontroliše i prepušta da tržište sve izniveliše. Što se, naravno, neće dogoditi. Tako vam je cena jednog kubika drva danas veća nego socijalna pomoć za pojedinca, a nedavno doneta Uredba o energetski ugroženom kupcu, koja nam se servira kao briga o najugroženijima, ni na koji se način ne bavi pitanjima cene ogrevnog drveta i uglja. Ona se bavi električnom energijom i prirodnim gasom. Kako će se najsiromašniji grejati i šta će ložiti u svojim pećima, ostaje nam da vidimo. Na kraju, ne može da se ne primeti da odgovori države na energetsku krizu nisu ništa drugačiji od odgovora na krizu izazvanu pandemijom korona virusa ili na krizu izazvanu ogromnim budžetskim deficitom koji je pogurao uvođenje mera štednje 2014. godine. Svi ti odgovori imaju istu ideju – da dodatno poguraju na margine one koji su već najugroženiji.
Objavu ovog teksta podržala je Agencija za elektroničke medije sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.
Naslovna fotografija: privatna arhiva/Radnička prava
Intervju vodio:
Preporučite članak: