Ovaj članak daje kratak pregled poslednjih 30 godina stambenog pokreta1 i stambenih politika u Mađarskoj. On deli navedeni vremenski period u četiri faze i daje uvid u odgovor organizacija – i levo i desno orijentisanih – koje predstavljaju ljude u nepovoljnom položaju na izazove politike svog vremena.

Priča počinje turbulentnih 1990-ih kada su različite ranjive grupe – romski i ne-romski stanari stanova u javnom vlasništvu sa niskim primanjima, skvoteri i beskućnici – zahtevali rešenje za svoje stambene probleme. U drugoj polovini 1990-ih, pokret je ušao u fazu institucionalizacije; uspostavljen je sistem zbrinjavanja beskućnika i počelo je pravno zastupanje. Zastupnici i zajednice u to doba su se ne samo suočili sa činjenicom da su vlasti pokušale da reše stambenu krizu isključivanjem Roma, već i uvideli da je stambena kriza kojom se loše upravljalo postala plodno tlo za etničke sukobe. Tokom 2000-ih pojavio se novi državno finansirani program za razgradnju segregiranih naselja i aktivistička omladina koja je bila kritički nastrojena prema globalizaciji. Posle 2008. godine najugroženiji su ponovo digli glas. Beskućnike i stanare javnog stanovanja organizovale su levičarske grupe, dok su zaduženi vlasnici nekretnina svoje zahteve artikulisali preko desničarskih organizacija. Ove društvene grupe jasno su se polarizovale po osi političkih ideologija. Levica u Mađarskoj nije uspela da se uhvati u koštac sa jednim od najvažnijih stambenih pitanja decenije, globalnom finansijskom krizom.

Pogledamo li sa današnje distance, vidimo da su u poslednje tri decenije borbe za pravednije stanovanje počesto bile borbe protiv vetrenjača. S jedne strane, priče onih koji se zalažu za pravednije stanovanje razotkrivaju protivrečnosti demokratsko-kapitalističke transformacije; s druge strane, njihove emancipatorske borbe su efemerne manifestacije društvenog poretka u kom marginalizovane grupe i njihovi saveznici za protivnike imaju nosioce profitno orijentisanih ekonomskih i političkih interesa.

Ovaj članak ima za cilj da sagleda istoriju pokreta kako bi pomogao trenutno aktivnim organizacijama – u Mađarskoj i Istočnoj Evropi – da kritički propitaju svoju ulogu, povećaju svoju učinkovitost i unaprede moguću saradnju.

Spasiti što se spasiti može (1989–1995)

Stanovanje je bilo među najvažnijim izvorima legitimiteta režima državnog-socijalizma. Partijsko rukovodstvo je nastojalo da obezbedi prihvatljive uslove za svoje građane putem sistema javnog stanovanja, državno subvencionisanih programa izgradnje stanova i smanjenjem troškova komunalnih usluga. Od ranih osamdesetih, kada su rasli problemi u privredi, postepeno je smanjivana socijalistička stambena izgradnja kao i održivost javnog stambenog sektora. Kolektivna svojina je propadala zbog lošeg upravljanja. Desetine hiljada stambenih jedinica su se ispraznile, a cena zakupa je rasla. Dodatno, raspadajući socijalistički sistem je ukidao subvencije onima koji žive u radničkom smeštaju. Kirija se 1988. godine preko noći ušestostručila, što je izuzetno otežalo život slabo plaćenih radnika. To je izazvalo široko nezadovoljstvo, a pitanje javnog stanovanja je postalo snaga koja mobilizuje ljude.

Najbrže i najmasovnije su se organizovali stanari. U Budimpešti je 12. septembra 1988. osnovano Nacionalno Udruženje stanara (Lakásbérlők Egyesülete) u Budimpešti, a u narednih nekoliko meseci u njega se učlanilo na hiljade ljudi širom zemlje.2 Lokalni odbori tog udruženja su se zalagali za pravednije javno stanovanje, protestovali protiv povećanja stanarine i zahtevali renoviranje stanova. Nekoliko desetina stanarskih zajednica preuzelo je upravljanje svojim stambenim jedinicama od države i stvorilo samoupravna udruženja stanara.3 Čelnici nacionalnog udruženja su upozoravali da bi likvidacija javne stambene svojine i njeno stavljanje na tržište imali pogubne posledice. Takođe, oni su 1989. godine formirali kratkotrajnu veliku koaliciju sa osobama sa invaliditetom, penzionerima i sindikatima.

Slično su 1989. godine postupili i romski stanari i skvoteri u Miškolcu, koji su organizovali Komitet protiv geta (Gettóellenes Bizottság). Bio je to odgovor na plan lokalnog veća da stanare Rome preseli van grada u naselje slično getu. Jedan lider romske zajednice je angažovao malu grupu romskih i ne-romskih intelektualaca iz Budimpešte, i sa njima pristupio planiranju kampanje protiv deložacija. Osnovali su bili komisiju za utvrđivanje činjenica koja je pokazala da niko nije želeo da se preseli na periferiju grada, kao i to da je većina porodica imala konkretne zamisli o tome kako bi mogli da poboljšaju svoju stambenu situaciju ukoliko bi dobili socijalnu ili administrativnu podršku. Uz pomoć saveznika, Komitet protiv geta je mogao da mobiliše javno mnjenje na nacionalnom nivou, primora vlasti na povlačenje, spreči deložacije i razvije alternativna stambena rešenja.4

Na krizu su u manjem obimu reagovali i beskućnici, koji su 29. novembra 1989. godine organizovai demonstracije u Budimpešti.5 Zahtevali su da im se na korišćenje ustupe prazne stambene jedinice, a njihova tročlana delegacija podnela je i peticiju jednom visokom gradskom zvaničniku. Socijalističko rukovodstvo – koje se već suočavalo sa krizom legitimiteta – činilo je sve da brže-bolje ukloni siromaštvo iz javnih prostora, ne bi li na taj način izbeglo eskalaciju tenzija. Partija je 30. novembra počela da ustupa dobrotvornim organizacijama neadekvatne zgrade, neke bez grejanja i tople vode. Prva skloništa su osnovana kao rezultat protesta beskućnika. Mnogi demonstranti su pokušali da održe talas protesta, pa suorganizovali štrajk na Južnoj železničkoj stanici, gde su taktički blokirali biletarnice danima. Drugi mali protesti širom zemlje su takođe svedočili tome da su mnogi beskućnici želeli stanovanje (a ne skloništa).

Nada i napori da se zadrži i reformiše upravljanje velikim javnim stambenim fondom nasleđenim iz državnog socijalizma potkopani su kapitalističkim urbanim razvojem i privatizacijom. Samo između 1990. i 1992. godine prodato je 30 posto javnog stambenog fonda (210.000 stambenih jedinica).6 Privatizaciona groznica zarazila je i članove Udruženja stanara, koji su na kraju pokušali da pregovaraju o povoljnim uslovima otkupa. U međuvremenu, siromašni i ljudi sa niskim primanjima nisu dobili profesionalnu, ideološku ili političku podršku da svoje organizatorske inicijative pretvore u jake organizacije vođene članovima i pregazila ih je kapitalističko-demokratska transformacija.

Doba institucionalizacije (1995–2002)

Do 1995. godine postalo je jasno da je romska populacija najveći gubitnik promene režima. Više od polovine romskih porodica nije imalo zaposlenog člana, dok je ovo važilo za jednu trećinu neromskih porodica. Osiromašenje Roma imalo je i stambenu dimenziju, jer je većina Roma živela u selima koja su imala slabu infrastrukturu i propadala ili u sirotinjskim četvrtima gradova. U državnom socijalizmu je decenijama realan izlaz za stambeno nezbrinute bio da se usele u napuštene javne stanove. Često su to bili vlažni i oronuli prostori koje niko nije želeo. Lokalna samouprava u praksi nije iseljavala bespravne stanare bez da im obezbedi obezbedi alternativni smeštaj, ali je sredinom 1980-ih to počelo da se menja. Iako su bespravni stanari pripadali različitim slojevima društva, deložacije su bile etnički ciljane: vlasti su nesrazmerno više uznemiravale romske porodice koje su se sa sela preselile u prestonicu zbog pogoršanja ekonomske situacije.

Isterivanje siromašnih – često Roma – iz gradova, u koje su pobegli od ruralnog siromaštva, razume se, nije moglo da bude rešenje. Oni koji su bili istisnuti iz jednog okruga iskrsavali bi u drugom ili u osiromašenim gradićima i selima. Danas je još jasnije da su ova prinudna iseljenja pojačala beznađe siromašnih regiona. Romska fondacija za građanska prava (Roma Polgárjogi Alapítvány), osnovana 9. maja 1995. godine, reagovala je na neposredne posledice ove stambene krize na koju vlast nije adekvatno odgovorila. S malim brojem zaposlenih, fondacija je obezbeđivala individualnu pravnu podršku i socijalni rad za stotine ljudi kojima je pretilo da budu deložirani. Njihov primarni cilj je bio da pregovaraju sa opštinskim vlastima, direktno uključujući pogođene ljude. Proteste i taktiku živog zida koristili su samo ukoliko nisu imali drugog izbora. Iako je fondacija bila povezana sa nekoliko romskih zajednica i imala široko medijsko pokriće, nedostajali su joj resursi za organizovanje čvrste baze (grassroots base). Kao rezultat toga, fondacija nije uspela da mobilizuje dovoljno ljudi kada je 2005. godine pokrenula državnu kampanju za zagovaranje zabrane deložacija sprovođenih bez pružanja adekvatne stambene alternativne.

Uprkos sve većim poteškoćama za siromašne, broj organizacija koje predvodi članstvo i koje se upuštaju u sukobe za društvene promene je opao. Očekivanja donatora da se organizacije institucionalizaciju (putem registrovanja, vođenja poslovnih knjiga i sl.), birokratizacija koja prati formalizaciju organizacija, i sve veća vrednost uloge stručnjaka, posebno tokom procesa približavanja pristupanju EU, sve je to guralo organizacije ka NVO-izaciji.7 Nekoliko takvih formalnih organizacija postale su pouzdani stubovi pokreta za stanovanje, ali su takođe bile izložene riziku da zbog finansijske održivosti prioritizuju rad na projektima i da im odnos sa ljudima s kojima rade postane transakcioni. S druge strane, organizovanje i održavanje baze zahtevalo je specifične stručne i finansijske resurse, kojih nije bilo.

Kritičari globalizacije i lokalni inovatori (2002–2008)

Krajem 1990-ih je stabilizovanje mađarske ekonomije dovelo do naglog rasta izgradnje i broja stambenih hipoteka. Uspostavljen je tržišno zasnovan sistem finansiranja stanovanja, čime je stanovanje postalo pristupačno za boljestojeće porodice. Ranih 2000-ih, projekti obnove urbanih područja počeli su da istiskuju ljude sa niskim primanjima i beskućnike iz urbanih četvrti. Mnoge istorijske zgrade prepuštene su propadanju zarad spekulacija nekretninama. Kao protivtežu, vlada je uvela progresivni sistem pomoći i pokrenula program desegregacije skromnih razmera kako bi popravila podstandardne uslove stanovanja Roma. Prema podacima popisa iz 2011. godine, postojalo je skoro 1.400 pretežno romskih segregiranih naselja ili enklava sa podstandardnim stanovanjem, u kojima je živelo 280-300.000 ljudi u više od 700 opština širom Mađarske. Vladin program je trajao pet godina, a podršku je dobilo svega nekoliko stotina porodica.8

Svetsku liberalizaciju kapitalističkih tržišta i trgovine koja se odvija od 1970-ih (neoliberalna globalizacija) kritikovao je alterglobalistički pokret. Pitanje stanovanja u Mađarskoj najpre je adresirao Humanistički pokret (Humanista Mozgalom) koji je 2004. godine osnovao mrežu volontera Čovek sa ulice (Az Utca Embere). Oni su jednom godišnje organizovali celonoćne demonstracije zajedno sa beskućnicima i zahtevali ustavno priznanje prava na stanovanje. Grupa Centrum (Centrum Csoport), osnovana takođe 2004. godine, je sa anarhističkih pozicija kritikovala kapitalističku upotrebu prostora koju karakteriše džentrifikacija i spekulacije nekretninama. Ovi aktivisti su okupirali razne prostore u četiri navrata.

Romi nisu bili povezani sa levičarskom urbanom subkulturnom scenom i njihove zajednice su tražile od nadležnih opštinskih vlasti da koriste državne subvencije za rešavanje problema segregiranih naselja i preseljenje romskih porodica u najbliža sela i gradove. Međutim, organizacije poput Udruženja Roma iz Somolje (Szomolyai Cigányokért Szervezet), Fond za pomoć́ siromašnima Eger (SZETA Eger) i Udruženja predstavnika i zastupnika romske manjine županije Nograd (Nógrád Megyei Cigány Kisebbségi Képviselők és Szószólók Szövetsége) često su nailazili na otpor opštinskog rukovodstva, krajnje desničarske partije Jobik (Jobbik) ili stanara. Za mnoge romske organizacije jednostavan čin traženja vladine subvencije postao je oblik protesta. Uspešnim manevrisanjima u lokalnim poljima moći, uspevali su da obezbede nove domove za Rome koji su ranije živeli u segregiranim i podstandardnim stambenim uslovima.

Do sredine 2000-ih uspostavio se kompleksan pejzaž pokreta koji se sastojao od profesionalnih zagovaračkih organizacija, posvećenih lokalnih inovatora i alterglobalističkih aktivističkih grupa, koje su povezivale pitanje beskućništva sa kulturom radikalnog protestovanja. Pored toga, razvio se državni sistem zbrinjavanja beskućnika, s tim da su njegov kvalitet aktivisti i organizatori stalno osporavali. Međutim, ova slika jake infrastrukture pokreta bila je varljiva. Akteri nisu bili ujedinjeni ili su se povremeno razilazili zbog različitih strategija, taktika i jezika. Pokret nije uspeo da formuliše poruku ni da izgradi narativ koji bi bi prisvojio veliki broj ljudi, uključujući i onih više stotina hiljada koji su živeli u nesigurnim stambenim uslovima.

Marginalizovani i njihovi saveznici (2009–)

Kako se bližio kraj 2000-ih pristupačnih stambenih rešenja je bilo sve manje, a vlasti su se okrenule tržištu radi promovisanja privatnog vlasništva nad nekretninama. Zbog velike budžetske potrošnje zajmovi u državnoj valuti su postali preskupi i zamenili su ih jeftiniji devizni krediti. Njihova popularnost je brzo rasla, a zbog slabe regulative i rizika promene kursa domaćinstva su postala ranjiva na hirovitosti finansijskog tržišta. Hiljade ljudi je prisilno iseljeno kao posledica globalne finansijske krize 2008. godine. Dužnici su morali da čekaju tri godine na prvu veću pomoć́ od države, a za devizne dužnike sa niskim primanjima ona je bila nedovoljna.9 Vlada Mađarske je od 2015. godine stambenu politiku sve više podređivala porodičnoj i dosledno je izdvajala više sredstava za boljestojeća domaćinstva nego za porodice sa niskim primanjima.

Nakon ekonomske krize 2008. godine, organizacije unutar pokreta za stanovanje ideološki su se jasno razgraničile. Levičarske grupe su se (i dalje) zauzimale za najugroženije, za beskućnike i stanare stanova u javnom vlasništvu sa niskim primanjima. Beskućnici i njihovi saveznici iz različitih društvenih klasa 2009. godine su osnovali sorganizaciju Grad pripada svakom (A Város Mindenkié). Njihova misija je bila da se izbore za pravo na stanovanje, da promene diskurs o beskućnicima i da podrže beskućnike i stanare javnih stambenih jedinica da postanu lideri u zajednici. Stoga su u javnosti organizaciju Grad pripada svakom predstavljali beskućnici. Bili su redovni sagovornici u medijima, govornici na demonstracijama i prisustvovali su sastancima skupštinskih odbora. Ova organizacija je vodila kampanju protiv kriminalizacije beskućništva, mere koja je omogućavala mađarskim vlastima da kažnjavaju spavanje na ulici. Odbranili su mnoge ljude od deložacija, borili se za javno stanovanje i za prava stanovnika nelegalnih kućica. Zahvaljujući radu organizacije, u oktobru 2014. godine je doneta presuda koja je predstavljala presedan, i koja je zabranila rušenje takvih sklepanih koliba i tretiranja imovine u njima kao „đubreta“. Prvi dugoročni program stanovanja u Mađarskoj koji obezbeđuje smeštaj za beskućnike koji žive u kolibama takođe je izrastao iz protesta koji je organizovao Grad pripada svakom sa ciljem da zaštiti kolibe od rušenja. Ova organizacija je skoro deset godina oblikovala javno mnjenje o stambenoj krizi i postigla je ono što njeni prethodnici 1989. godine nisu – da se beskućnici samoorganizuju.

S druge strane, organizovanje deviznih dužnika je pretežno bilo obuhvaćeno narativom o odbrani mađarskog naroda od banaka, često protkano radikalnim nacionalističkim simbolima i sloganima. U 2009. godini, nova organizacija po imenu Društveno udruživanje branitelja domova (Otthonvédő társadalmi egyesülés) napravila je lokalne jedinice – takozvane zone za hitno reagovanje i samoodbranu – širom zemlje kako bi stala na put deložacijama. Njihove aktivnosti zasnivale su se na udruživanju ljudi koji žive u pogođenim susedstvima zarad sprečavanja prisilnih iseljenja. Njihov rad je poslužio kao katalizator za osnivanje drugih grupacija za samopomoć, organizovanje demonstracija i osnivanje zagovaračkih organizacija, koje su se suprotstavljale bankama i uterivačima dugova tokom deložacija ili na sudu.

Uprkos svemu navedenom, desno orijentisane grupe za stanovanje nisu uspele da stvore trajne institucije pokreta. Međutim, levičarske organizacije su obogatile infrastrukturu pokreta sa nekoliko novih igrača. Iz Grad pripada svakom su izrasle tri nove organizacije: Ulični pravnik (Utcajogász), organizacija za zagovaranje legalnog stanovanja, osnovana 2010. godine, koja je stupila na mesto Romske fondacija za građanska prava nakon što je ona prestala sa radom iste godine; Udruženje Sa ulice u stan! (Utcáról Lakásba! Egyesület), organizacija za usluge, osnovana 2014. godine, koja promoviše inovativna, pristupačna stambena rešenja (uključujući gorepomenuti prvi dugoročni program Housing First) koj je povećala uticaj organizacija kao što je međunarodni Habitat za čovečanstvo (Habitat for Humanity); i institut za obuku aktivista i istraživački centar participativne akcije pod nazivom Škola javnog života (Közélet Iskolája) osnovan 2014. godine. Kapaciteti pokreta za bavljenje javnim politikama prošireni su 2018. godine osnivanjem Centra za javne politike i istraživanja Periferija (Periféria Közpolitikai és Kutatóközpont), koji, zajedno sa Istraživačkim centrom Metropolitan, ima za cilj da znanja i rešenja iz oblasti javnih politika stavi u službu pokreta.

Poslednjih deset godina, dosledno organizovanje i polarizovani politički teren omogućili su da se i opozicija uspešno navede da se uključi u bavljenje pitanjem politika stanovanja. U predizbornom periodu 2017. godine na forumu koji je organizovala Grad pripada svakom, šest opozicionih partija javno je izrazilo svoju posvećenost ključnim reformama na polju stambene politike. Pored toga, mnogi kandidati su istakli pitanje stanovanja u svojim kampanjama uoči lokalnih izbora 2019. godine. Nakon što je opozicija osvojila značajan broj mesta na lokalu 2019. godine, nekoliko opština je predviđalo dugo očekivane inovacije u upravljanju stambenim zgradama u javnom vlasništvu. To je bilo potkrepljeno i kandidaturom nekoliko lidera iz pokreta, koji su postavljeni na uticajne pozicije u lokalnim upravama.10 Unutar mnogih organizacija koje su deo pokreta za stanovanje nada je podstaknuta time što su opozicione stranke uoči parlamentarnih izbora 2022. godine obnovile svoju posvećenost stambenom zbrinjavanju. Međutim, poraz opozicije na tim izborima podstakao je organizacije da preispitaju svoju strategiju.

Zaključna razmatranja

S vremena na vreme, aktivisti podignu glas da bi skrenuli pažnju na goreću stambenu krizu. U stvari, u Mađarskoj se situacija nije mnogo promenila od 1990-ih; čak je i broj ljudi koji žive u nesigurnim stambenim uslovima otprilike isti, dva do tri miliona. U praksi, društveni inovatori, aktivisti pokreta za stanovanje, birači i donosioci odluka decenijama se suočavaju sa istim izazovom: kako mogu da povećaju fond pristupačnog stanovanja toliko da ublaže široko rasprostranjeno stambeno siromaštvo?

U poslednjih osam godina nekoliko organizacija je pokrenulo izvesne inovativne programe uključujući pionirski rad Sa ulice u stan!, Habitata za čovečanstvo i Istraživačkog centra Metropolitan,. U okviru njih je renovirano na stotine do tada neupotrebljivih javnih stambenih jedinica. Iako se radi o malom delu od ukupno 14.000 slobodnih jedinica, pokazan je potencijal za značajno povećanje javnog stambenog fonda. Dodatno, Sa ulice u stan! pruža podsticaje vlasnicima nekretnina da iznajmljuju svoje prazne stanove osobama sa niskim primanjima preko neprofitne stambene agencije.11 Ove inicijative, međutim, ne mogu ponuditi zadovoljavajuća rešenja bez odgovarajućih finansijskih sredstava i odgovarajućeg pravnog okvira; za rešavanje stambene krize neophodna je politička volja – kako u Vladi tako i na nivou opština.

Međutim, nakon izbora 2022. godine izgledi za politiku naklonjenu rešenju stambene krize ostaju slabi. Vladajuća koalicija, FIDESZ-KDNP, koja je ostvarila četvrtu uzastopnu pobedu, dosledno izdvaja više sredstava za boljestojeća domaćinstva nego za porodice sa niskim primanjima i sistematski kažnjava opozicione opštinske vlasti tako što im oduzima sredstva. Organizacije unutar pokreta suočavaju se sa izazovom stvaranja političkih prilika i jačanja infrastrukture pokreta u neprijateljskom političkom okruženju. Šta može da ojača njihovu pregovaračku poziciju?

Moguće je da će neke društvene grupe čiji interesi su slabo zastupljeni (npr. stanari sa niskim primanjima u privatnom sektoru za uznajmljivanje stanova ili zakupci javnih stanova) morati da se suoče sa posledicama pogrešnih stambenih politika, pogoršanim ekonomskim posledicama pandemije koronavirusa i rata u Ukrajini. Zastupanje ovih grupa moglo bi da poveća uticaj levice na stambene politike, posebno uoči lokalnih izbora 2024. godine. Ima indikacija da se levica okreće novim, do sada nezastupanim grupama. Na primer, Habitat za čovečanstvo se obratio stanarima u privatnom sektoru za iznajmljivanje stanova, a Periferija se (sa svojim udruženjem stanara) povezuje sa ljudima stabilnih, ali niskih prihoda. Mogućnost da opštine apliciraju za sredstva direktno na razini EU takođe može stvoriti nove resurse.

Još jedna strateška odluka sa kojom se suočavaju organizacije jeste da li će izgraditi pokret koji će voditi članovi ili infrastrukturu koju vode stručnjaci. Poslednjih nekoliko godina organizacioni kapacitet pokreta se značajno stanjio jer su nekadašnji organizatori započeli nove karijere u oblasti politike i istraživanja (dajući novi oblik podrške pokretu), a nova generacija organizatora još nije stasala. Mogu li sadašnje organizacije stambenog pokreta pružiti podršku razvoju novih lidera? Hoće li ostati na putu zastupanja konkretnih interesa kroz učešće građana?

Pokreti često dobijaju stratešku prednost kada njihovu infrastrukturu čine organizacije koje koriste različite strategije i taktike, lideri koji potiču iz zajednica koje zastupaju, a odnosi prelaze geografske i društvene granice. O tome svedoči i poslednjih trideset godina mađarskog stambenog pokreta. Izgradnja heterogene strukture zahteva otvorenost potencijalnih saveznika jer akteri mogu imati različite ideje o tome koje strategije vode društvenim promenama. Međutim, mi smo u istoj borbi i naši napori bi mogli da se dopunjuju. Ključno pitanje je da li organizacije stambenog pokreta mogu da stvore svest o tome da grade nešto zajedno.


Ovaj članak predstavlja deo serije tekstova u produkciji Istočnoevropske leve medijske mreže – ELMO „Pokreti za stambenu pravdu u srednjoj i istočnoj Europi koji se opiru neoliberalnim urbanim transformacijama”. Tekst na engleskom možete pronaći ovdje.

Naslovna fotografija: Na prvom sastanku Komiteta protiv geta 2. februara 1989. godine u Miškolcu; János Ladányi, Dezső Szegedi, György Diósi, Mária Horváth and Béla Osztojkán. Foto: László Bódi Bárdos, Radnička prava

Prijevod: András Juhász 
Tekst napisala:

Bernadett Sebály

Preporučite članak: