Južna Srbija i njen najveći grad Niš se suočavaju s konkretnim posledicama tranzicije: opštom nezaposlenošću i sve većim troškovima života, ali i živim građanskim otporom. Kada se u ovakvim socijalnim prilikama pre više od godinu dana na Nišlije sručio i neosnovano, višestruko uvećan račun za grejanje, građani i građanke mahom starije generacije krenuli su da se spontano okupljaju u vidu protesta ispred gradske Toplane.
Tranzicioni bilans na prostoru bivše SFRJ se sve češće i u mejnstrim medijima svodi na poražavajuće uporedne statistike pre i posle. Dok takvi medijski natpisi još uvek ostaju u domenu lamentiranja nad lošim privatizacijama i propuštenom šansom za pravom tranzicijom, neoliberalna mašina u trci za profitom nastavlja da doslovno cedi sve preostale resurse u regionu. Da su bajke s početka dvehiljaditih, o privatnom kapitalu koji revitalizuje domaću privredu, doslovno bajke, govore devastirana industrijska postrojenja, sve manja socijalna davanja i sve veći poreski nameti koji dodatno snižavaju cenu rada armiji nezaposlenih, pa ne čudi činjenica da Vlada Srbije privlači strane investitore sloganom o “visoko kvalifikovanoj, a jeftinoj radnoj snazi”.
Ceđenje radnika i preostale industrije
Konzistentnost urušavanja radnih i socijalnih prava najvidljivija je u onim reonima i gradovima čija je zaposlenost u periodu SFRJ počivala na radu u industriji. Jedno od takvih područja je Južna Srbija i njen najveći grad Niš. Niški giganti Elektronska industrija (EI) i Mašinska industrija Niš (MIN) gotovo da više i ne postoje, a samo u ova dva preduzeća 1989. godine radilo je oko 30.000 radnika. Ostale firme su imale sličnu sudbinu, pa statistike kažu da je ukupan broj industrijskih radnika koji je Niš imao krajem osamdesetih do 2010. godine sveden na četvrtinu. Da državu ne zanima revitalizacija industrije, svedoči i slučaj Fabrike pumpi Jastrebac, čiji su pogoni zbog specifičnosti proizvoda još uvek relevantni. Iako su radnici Jastrepca uspeli da ponište dve sumnjive privatizacije, danas su jedino u mogućnosti da, kao većinski vlasnici proizvodnih hala i zemljišta, spreče dalje malverzacije sa imovinom. Kako se proizvodnja pumpnih postrojenja u Jastrepcu vezuje za javna preduzeća ili velike infrastrukturne projekte, sve dok država daje prioritet krupnijem kapitalu proizvodne hale fabrike ostaće prazne.
Uspešna privatizacija Duvanske industrije Niš (DIN), koja je sada u vlasništvu Philip Morrisa, značila je i smanjenje broja radnika sa 3.500, koliko ih je bilo 1989, na 700 radnika 2012. godine, uz kontinuiran rast proizvodnje. Iako nijedna vlada nije propustila da istakne uspešno poslovanje DIN-a, uporno se izostavlja činjenica da drastično smanjenje broja zaposlenih u ovom slučaju govori o obespravljenom radniku, koji u nedostatku izbora biva prisiljen da pristaje na hiperekspoloataciju.
Niški Niteks, jedina preostala firma iz grane tekstilne industrije, 2012. godine je prodata italijanskom Benettonu uz državne subvencije od 4.000 do 10.000 evra po novootvorenom radnom mestu, dok nadnice najčešće ne premašuju državni minimalac. U sličnim uslovima nove pogone u Nišu su pokrenuli i južnokorejska Jura korporacija i fabrika kablova Leoni. Kada ovakve primere Vlada Srbije predstavlja kao uspešno realizovane strane investicije, ne prenebregava samo činjenicu o gotovo ropskim uslovima rada u navedenim fabrikama, već i to da je jedini način da multinacionalne korporacije otvaraju svoje pogone u Srbiji obezbeđivanje jeftinije radne snage nego u azijskim zemljama, a to je upravo efekat koji im državne subvencije po radnom mestu i jeftina (ili besplatna) infrastruktura i građevinsko zemljište obezbeđuju.
Izolovane radničke inicijative
Pored sve većeg broja mladih, na beskrajnim listama biroa za zapošljavanje su, često zajedno sa svojom decom, i bivši radnici i radnice uništenih niških fabrika. Kako bi se što lakše privatizovali rasparčani giganti, većina radnika po različitim socijalnim programima do 2009. godine bila je prinuđena da napusti radna mesta. Mizerne otpremnine koje su pritom dobijali uglavnom su bile već potrošene, jer su deceniju unazad radnici živeli gotovo bez prihoda, čekajući ispunjenje obećanja o uspešnoj privatizaciji. Nakon što su 2010. godine izdejstvovali uplatu zaostalih doprinosa, 4.500 hiljade bivših radnika i radnica svih niških fabrika objedinjuje svoje zahteve i traži od države i isplatu zaostalih zarada. Nakon niza pregovora, radnih grupa i izneverenih obećanja, državna nebriga se i danas pravda potragom za odgovarajućim modelom isplate i nedostatkom novca za ove namene.
U međuvremenu, radnici i radnice koji nisu primali zarade od 2000. godine suočeni su sa tužbama za dugove na ime komunalija, poreza i električne energije, koje im se zadnjih godina obrušavaju na ionako minimalne ili nepostojeće kućne budžete. Obećanje Vlade iz 2013. godine, da će jednokratna novčana pomoć u vrednosti od 20.000 dinara (oko 150 evra) biti isplaćena za 1.000 najugroženijih radnika i radnica, iako se o njoj pompezno pisalo, nikada nije realizovana. Ukleštenost između dažbina koje moraju izmirivati prema državi i neizmirenih obaveza države prema njima, u stanju opšte nezaposlenosti, njihovu egzistenciju čini beznadežnom. Pored činjenice da im je ceo radni vek onemogućeno da rade i žive od svog rada, ovim tranzicionim gubitnicima se neretko spočitava nedostatak preduzetničkog duha, čime se valjda misli da od par hiljada evra otpremnina nisu bili sposobni da pokrenu privatni biznis. U ovom se ključu potražnja zaostalih zarada, kao minimuma nadoknade za dve decenije planiranog uništavanja privrede u koju su uložili ceo svoj radni vek, često čita kao nerealan balast na leđima države, od koje se traži da isplati štetu koju su radnici sami sebi napravili.
Očajnički potezi pojedinih radnika i radnica u Nišu, o kojima poslednjih meseci izveštavaju srbijanski mediji (poput štrajka glađu, pokušaja spaljivanja benzinom i potresnih ličnih ispovesti pred kamerama), odraz su istinske bede i nemoći u kojoj se ovi ljudi nalaze, a muk nadležnih institucija odraz je bahatosti vlasti, koja ovog puta ne smatra za shodno da reaguje ni lažnim predizbornim obećanjima.
Mogućnosti i dometi građanskih inicijativa odozdo
Kada se u ovakvim socijalnim prilikama pre više od godinu dana na Nišlije sručio i neosnovano, višestruko uvećan račun za grejanje, građani i građanke mahom starije generacije krenuli su da se spontano okupljaju u vidu protesta ispred gradske Toplane. Niko, uključujući i same glavne aktere, nije tada mogao da pretpostavi da će protesti prerasti u Udruženje predsednika skupština stanara, koje već godinu dana istrajno vodi bitku protiv netransparentnog rada javnih preduzeća i čelnika lokalne vlasti. Arogantne reakcije na samom početku smenili su pokušaji zastrašivanja tužbama protiv glavnih aktera protesta, da bi nakon nekoliko meseci Udruženje izborilo smanjenje cene grejanja za 20–30 posto, pojednostavljen i znatno jeftiniji način isključivanja iz mreže daljinskog grejanja i praznu stolicu u odboru Gradske toplane. Udruženje koristi prostorije lokalne mesne zajednice, koje su radnim danima otvorene za sve građane Niša i njihove probleme, a u međuvremenu su formirani i pododbori koji pojedinačno analiziraju poslovanje ostalih komunalnih preduzeća u gradu.
Po rečima profesora sociologije Đokice Jovanovića, koji od samog početka stoji na čelu ove inicijative, zahvaljujući mestu u odboru Toplane i ostalim insajderskim informacijama Udruženje raspolaže dokazima o nezakonitom poslovanju javnih preduzeća i delovanju lokalnih vlasti. U prilog ovome ide i izveštaj Državne revizorske institucije o nenamenskom trošenju novca iz lokalnog budžeta. Pošto se ni po jednim ni po drugim navodima Tužilaštvo nije oglasilo, tim pravnika koji radi u Udruženju sprema tužbe protiv gradskih vlasti. Ivica Živković, član pododbora koji se bavi radom Parking servisa, kaže da je “ovo prvi put u istoriji da građani podnose ovakve tužbe umesto za to nadležne institucije pravnog sistema”.
Povodom medijskih spekulacija o prerastanju Udruženja u partiju i izlasku na izbore, Đokica Jovanović kaže: “Stav Udruženja je da su predstojeći izbori farsa. Mi radimo na tome da ojačamo našu unutrašnju strukturu kao jedna ozbiljna organizacija, a ne da se povodimo za trenutkom.” Iz udruženja su u više navrata, zbog optužbi da se bave politikom i skupljaju poene za opozicione stranke, naglašavali da je svaka borba u javnom interesu politika, i da je kao takva pitanje svih građana, a ne samo političkih partija.
Na poslednjoj protestnoj šetnji, održanoj 25. februara, među više od hiljadu okupljenih građana srednje i starije generacije prisutan je bio i nešto veći broj mladih. Sa govornice, ispred Gradske kuće, poručeno je još jednom da Udruženje želi stati na kraj “punjenju privatnih džepova preko javnih preduzeća” i ponovljeni su zahtevi za ostavkom gradskog rukovodstva, na kojima se od samog početka insistira. Burne reakcije okupljenih građana izazvala su i podsećanja o gašenju lokalnih medija, kao i opaska Saše Krstića, predsednika Udruženja, da vlasti “misle da nas vrate u feudalizam, gde jedna porodica drži sav kapital u svojim rukama”, aludirajući na vlasničku strukturu u domenu medija na lokalu.
Više od grejanja
Godinu dana delovanja Udruženja je mali vremenski period da bi se moglo govoriti o mogućnostima i dometima ovako postavljene borbe, međutim sa sigurnošću se može reći da su dosadašnja postignuća, istrajnost i jasno artikulisanje lokalnih problema premašili mnoga očekivanja, da bude nadu i oživljavaju preko potrebnu građansku solidarnost. Da li će političku heterogenost, u smislu individualne podrške različitim političkim partijama, nadvladati borba oko zajedničkih interesa, pokazaće vreme, ali se čini najbitnijim da se otvara jedan novi prostor politike, sa onim velikim P, čiji su glavni akteri ovog puta sugrađani najstarije generacije. Međutim, vrlo je verovatno da će već u skorijoj budućnosti, domete te politike odlučivati aktivnija patricipacija mladih, što ne podrazumeva samo izlazak na proteste.
Miloš Pavlović, 32-godišnji profesor filozofije bez zaposlenja, koji u protestima učestvuje od samog početka, deli ovo mišljenje, ali o radikalizaciji protesta kaže: “Ja sam se nadao da ćemo imati makar toliko smelosti da blokiramo ulaz u gradsku skupštinu većnicima, primera radi. To bi poslalo vrlo jasnu poruku – ne želimo vas na mestima na kojima se odlučuje o bilo čemu, što bi uznemirilo te ljude i nateralo da porazmisle, a opet ne bi bilo preterano nasilno”, i žali što se “premalo ljudi zaista rešilo da se otkači sa centralnog grejanja, što bi, po meni, bio jedini način da se Toplana natera na racionalnije poslovanje”.
Cena grejanja, iako smanjena, i dalje je nerealno veliki izdatak u odnosu na prihode većine građana i u odnosu na alternative, a kako se ne očekuje da će prihodi značajno rasti, za očekivati je da tek slede masovni zahtevi za isključenjem sa daljinskog grejanja. Da li će ova i slične inicijative zameniti nedostatak sindikalnog delovanja, makar u sektoru usluga gde radni kolektivi još postoje, ostaje otvoreno. Kako bilo, Ivica Živković je na poslednjem protestu podvukao da su “visoki računi komunalnih usluga korak ka otimanju imovine građana, jer je stambeni fond jedini kapital koji je u Srbiji još preostao”. Ovim se ustvari postavlja pitanje do koje mere je vlast spremna da ugnjetava veći deo svog stanovništva i u čijem interesu. Istovremeno, ovde leži odgovor na pitanje kakva nas zaista budućnost čeka u državi perifernog kapitalizma nakon uništenja privrede, postepene privatizacije zdravstva i rasprodaje javnih dobara – doslovno finansijsko ropstvo – ukoliko se ne budemo masovnije i organizovanije suprotstavljali, za šta je nužna šira mobilizacija svih obespravljenih slojeva.
Autor naslovne fotografije: Marko Miletić
Tekst napisala:
Preporučite članak: